Zen u pranju sudova

Možda to dođe s godinama, možda kombinacijom iskustava, možda se eto samo meni desilo.

Našla sam mir u pranju sudova.

20160419-dsc_1469

Uz meditaciju, često dobro dođe i neki žubor vode, zvuk talasa ili dobovanje kiše po krovu. Voda ima tu moć da smiruje misli.

Voda u sudoperi je kao mikrookean.

Ponavljanje. Udahni. Zadrži dah. Izdahni. I opet. Ponovi isto u nedogled.

Pokvasi tanjir. Operi ga. Isperi. Odloži. I opet. Ponovi isto u nedogled.

Sadašjnost. Ovaj trenutni udisaj je jedini važan, jedino što postoji. Zaboravi sve ostale udisaje. Zaboravi kašnjenje plate. Zaboravi prljavi veš. Zaboravi telefon. Ovaj udisaj je sve što je bitno u ovom trenutku. Sada je večnost.

Operi tanjir, ovaj jedan koji držiš. On je jedini važan, jedino što postoji. Zaboravi sve ostale sudove. Zaboravi posao. Zaboravi svađu sa mužem. Zaboravi cenu struje. Ovaj tanjir je sve što je bitno u ovom trenutku. Sada je večnost.

Prisutnost. Oseti kako vazduh ispunjava tvoja pluća. Oseti kako se temperatura vazduha u nosu menja između udisaja i izdisaja. Budi u svom telu, sada i ovde.

Oseti kako topla voda kvasi tvoje ruke. Oseti kako se temperatura tvojih prstiju menja kad su u vodi i kad nisu. Budi u svom telu, sada i ovde.

I tako posle 15 minuta imam čiste sudove i mirne misli.

Bonus: vežbanje zahvalnosti za sudove, za toplu vodu kojom se peru sudovi, za hranu koja je isprljala te sudove i za ljude koji su pojeli (ili na drugi način upotrebili) tu hranu čini život mnogo prijatnijim. Shvatanje da imamo, a mogli smo nemati, čini čuda.

Advertisements

I tako se rodio Koja

Dok se polako bliži dan rođenja mog drugog deteta, poželela sam da se prisetim kako je prošao moj prvi porođaj. Ima već više od tri godine od tada, tako da mi sećanje polako, ali sigurno, bledi. Planirala sam da napišem tu priču odavno, još od prvih dana nakon što se desila, ali je uvek nešto iskrslo i tako je vreme prolazilo. Na sreću, ipak sam je zabeležila u poruci svojoj drugarici Tamari Zidar koja je verovatno i jedina osoba osim porodice i babica koja je saznala celu priču. U želji da podelim svoje lepo iskustvo i sa drugim mamama, evo priče iz te poruke, malčice doterane i prepravljene.

 

 

Porođaj je odlično prošao. Probudile su me kontrakcije oko 3:30 ujutru, ali sam nastavila da dremam, pošto su bile na nekih 15 minuta razmaka. Dva sata kasnije sam najzad odlučila da ustanem, jer su bile sve jače i češće, a i imala sam česte posete WC-u, tako da u krevetu više nije bilo ni udobno ni praktično. Oko 6 sam stavila da se kuva neka pileća supa, ali iako kažu da je bila dobra, ja je nisam ni probala. Tada su mi kontrakcije bile na svakih 3-5 minuta i trajale oko minut i aplikacija na mobilnom kojom sam ih merila mi je govorila da krenem u porodilište. Inače, do tada me još ništa nije posebno bolelo, samo je bilo blago neprijatno, pa sam se naslanjala na zidove ili nameštaj i polako njihala kukove što je kontrakcije učinilo mnogo prijatnijim.

Oko 7 sam probudila Elrika i rekla mu da je beba krenula napolje i da bismo uskoro mogli da zovemo babice. Dok je on ustao i malo se sredio, ja sam javila jednoj od babica kako stoje stvari i rekla joj da ima još vremena, tako da može da doručkuje pre nego što dođe. Dok sam završavala supu, Elrik je naduvao bazenče i odneo ga u spavaću sobu. Posle smo otišli u IT centar (sobu sa kompovima) gde sam sredila još nekoliko stvari na poslu dok sam cupkala na onoj velikoj joga lopti. To cupkanje je takođe bilo veoma prijatno. Oko pola 10 su počele da stižu babice. Prva koja je došla mi je izmerila pritisak i oslušnula bebino srce i počela da raspoređuje pribor i šta već. Tada su kontrakcije već bile dosta jake i česte da nisam baš mnogo obraćala pažnju na to šta se oko mene događa. Često sam išla na WC, jer mi je telo odlučilo da se potpuno isprazni i napravi mesta za bebu da prođe.

Kuva se supa
Kuva se supa

Nešto posle 10 mi je pukao vodenjak u pola rečenice dok sam pričala sa babicom, pa sam otrčala na WC gde je prvo jako curilo, a onda polako prestalo. Sve je bilo čisto i providno, tako da nije bilo razloga za zabrinutost. Posle toga sam se preselila u spavaću sobu (koja ima svoj mali WC) i nisam izlazila odatle dok se nisam porodila. Počela sam da osećam umor, pa sam malo legla na krevet, ali nisam dugo ostala na njemu. Inače, još kad sam bila u 37. nedelji stavili smo na madrac najlon, pa čaršav, pa još jedan najlon i odozgo još jedan čaršav, tako da je madrac bio zaštićen od svih tečnosti koje sam ispustila na njemu.

Kad mi je krevet dosadio, ponovo sam otišla na WC i tamo sedela dok mi nisu najzad napunili bazenče vodom. To je trajalo nešto duže nego što je bilo planirano, jer nismo isprobali kako radi crevo koje smo kupili. Na sreću Elrik se nekako snašao i bazen je bio pun fine tople vode kad mi je najzad bilo dosta sedenja na WC-u i kad sam bila ubeđena da definitivno nema više ničega u mom debelom crevu. Babice su rekle da mogu da uđem u bazen, tako da sam uhvatila priliku između kontrakcija i bućnula se.

I to je bila neopisiva milina. Voda je momentalno uklonila sve bolove kojih nisam bila ni svesna da ih imam. Postala sam mnogo lakša i menjanje položaja je bilo mnogo uprošćeno i ubrzano. Za vreme kontrakcija sam mogla da se opustim totalno i samo koristim mišiće neophodne za pronalaženje najudobnijeg i najproduktivnijeg položaja. Toplota vode je takođe mnogo pomogla pri opuštanju. Moja duga cvetna haljina je plutala oko mene i u trenutku sam se osetila kao cvet lokvanja – odlična vizualizacija otvaranja.

Za vreme kontrakcija, Elrik koji je sedeo na podu pored mene me je ponekad masirao ili mi stavljao hladan mokar peškirić na čelo. Između kontrakcija smo sasvim opušteno pričali. Povremeno mi je davao da pijem getorejd. Bilo je kao da sam u nekoj banji na odmoru. Dan je bio lep i sunčan, tako da je soba bila svetla i tiha, baš kao što sam zamišljala.

Babice su bile u kuhinji i pričale, uopšte mi nisu smetale i gurale nos gde ne treba. Došle su u sobu par puta da vide kako sam i da li mi nešto treba. Pitale su me da li osećam pritisak na dole ili potrebu da guram, jer sam izgleda zvučala kao da sam blizu te faze, ali sve što sam imala da im kažem je da ne osećam ništa osim jakih grčeva kao kad dobijem menzes.

Oko pola jedan sam najzad počela da guram, pa je Elrik viknuo babicama da dođu u sobu. Prvo sam počela da guram sedeći naslonjena na ivicu bazena, ali mi to nije odgovaralo baš najbolje, tako da sam se okrenula i do kraja klečala u bazenu dok su mi ruke i brada bile na ivici. Ta poslednja faza je trajala samo 11 minuta i neverovatno bolela. Pošto sam cvilela i kukala kako boli, babice su mi malo pomagale oko guranja i govorile mi da za vreme kontrakcija malo guram i malo pauziram kako ne bih preterala. Uglavnom, taj najteži deo nije dugo trajao (svega 11 minuta) i veoma brzo je Koja proturio glavu a onda i ostatak tela. Jedna od babica ga je uhvatila i izvadila iz vode, a onda su mi pomogli da se okrenem i ponovo naslonim leđima na ivicu bazena gde su mi odmah stavili Koju na grudi i pokrili ga peškirom. Svi bolovi su u tom trenutku nestali.

Rodio se mališan!
Rodio se mališan!

Sedeli smo u bazenu nekih desetak minuta dok smo se slikali i divili prinovi, a onda su nam pomogli da pređemo iz bazena na krevet gde je Koja još uvek vezan pupčanom vrpcom za mene nekako uspeo da sisa po prvi put. Tek kad sam izbacila posteljicu nekih 50 min kasnije, Elrik je presekao pupčanu vrpcu i dok sam ja jela neku klopu što su mi doneli, Koja je bio izmeren i obučen.

Veliki dečkić
Veliki dečkić

Znači sve je dotle bilo savršeno. Nažalost, tu se sve prilično zakomplikovalo, jer sam se bila baš fino poderala i morala sam da odem u bolnicu na ušivanje. Da bi ova priča ostala lepa, ovde ću je za sada završiti.

 

 

Želim svim budućim majkama da dožive tako lep porođaj kao što je moj bio. Nadam se da će i moj sledeći biti isto ovako opušten i miran i uz malo sreće ovoga puta bez komplikacija, mada kako kažu sa bebama se nikad ne zna.

Talenat

Šesti smo razred. Trčimo kros danas opet. Trema je tu kao i uvek, doduše sada više zbog duboko usađene mržnje prema trčanju i osećaja nemoći da tu ničim zasluženu kaznu izbegnem.

– Da vidimo: ko će da se trka sa mnom za poslednje mesto danas? – pitam šaljivo da malo razbijem tmurne misli dok hodamo od škole do stadiona onako čoporativno.

Društvo se pomalo nervozno nasmeje, čuje se nekoliko usklika tipa „Poslednje mesto je moje, naravno,“  „Ne verujem da ćeš se vući sporije od mene“ i „Ja sam ti rođeni puž!“ nakon čega razgovor nekako turobno utihne. Nazad u svoje neugodne misli upadam.

Pored mene hoda moja najbolja drugarica S. Ona je visoka i vitka i spretna i brza i spremna i svenajboljesportskimoguće. Ona će se trkati za prvo mesto i ne bih se čudila i da pobedi. Ne bi bilo prvi put. Ali ona je rođena takva… talentovana. Njoj sport ide od ruke, kao meni crtanje. Karte su nam tako udeljene. Ja sam niska i mršava i smotana i sporakaonajsporijestvorenjenasvetu. Ali lepo crtam jer sam rođena takva… talentovana.

Sedmi smo razred. Trčimo kros danas opet. Trema… ma znate već. Čekamo da momci završe pa da mi krenemo.

Lj. je uzbuđena. Pitam se zašto, pošto je ona uvek bila tu sa nama na začelju i delila našu bedu. A sad cupka, tegli se, smeška se ko blesava, kao da ide na neki koncert, a ne na to smoreno trčanje. Mora da je popila previše kafe danas, nema drugog objašnjenja.

Stajemo na liniju. Nastavnica duva u pištaljku: krećemo. Već u prvih desetak metara Lj. se izdvojila sa najbržima na čelu grupe i izgleda kao da leti. Puna energije juri u galop kao divlji mustang u begu od lovaca. Vrlo brzo je toliko daleko da više ni ne razaznajem koja je ona, doduše između nas je oko 50 drugih devojaka, tako da i nije neko iznenađenje…

– Kako…. uhhh… kako si postala…..joj…… tako…… ahhhhh….. brza preko noći? – pitam je dok još uvek dolazim do daha nekoliko minuta nakon krosa.

Da li je to zbog iznemoglosti i nedostatka vazduha ili ko će već znati, ali u mojoj glavi kockice nikako da se skockaju. Kako je Lj. odjednom tako brza? Šta je ona bila gusenica i sad je leptir? Pa bila je totalno smotana i spora, nikad više od 2-3 mesta ispred mene, tj. uvek među poslednjima. Uopšte nije imala talenta za trčanje. Kako sad ovo? Šta se desilo? Zašto se svet izvrnuo na opačke i pustio da ona bude na petom mestu. Spreda!

– Moj brat od tetke je išao na trčanje redovno celog leta pa sam išla i ja sa njim. – pričala nam je Lj. srećna zbog pažnje koju je dobila i postignutog uspeha. – U početku smo trčali polako i sa mnogo pauza, ali je svake nedelje bilo sve lakše i lakše. I eto sad mi je trčanje zabavno.

Jedno leto. Ozbiljno? Nema sumnje… Ali kako? Mogu li i ja? Ma ne bih mogla to. A možda…

Oprema za jogu
Nekad uz malo pomoći

Nisam imala brata koji je hteo da sa njim trčim preko leta, pa nisam nikad postala brza i zavolela trčanje (svi znamo da se bez brata ne može trčati, je l’ da?). Naprotiv, još uvek mrzim da trčim zbog dubokih trauma iz detinjstva. Ali jesam naučila da igram tenis i radim jogu. Jesam naučila i da moje telo nije pokvareno. I još važnije, jesam naučila da talenat nije toliko bitan i da mogu biti šta god poželim samo ako uložim dovoljno truda. A to je opet jedino moguće kada je zabavno i zato što ja hoću, a ne zato što moram.

Ni tu ni tamo

Jedna kuća, dva jezika, pregršt različitih kultura. Moje detinjstvo, njegovo detinjstvo, uspomene na prilično različite stvari. Praznici i tradicije oko njih. Za Svetog Nikolu se jede riba. Božić je u decembru i dolazi Santa Klaus. Ili Božić Bata? A ko je Deda Mraz onda? Božićna ili novogodišnja jelka? A badnjak? A parol? Glavni zimski praznik je Nova Godina i Doček je najveća proslava… ili nije. I da li da spremam sarmu ili bibingku?

Tradicije i nisu ono što su bile, a pitam se jesu li ikad i bile ono što sam mislila da jesu.

Ne mogu baš reći ni da je moje detinjstvo imalo jasno definisane tradicije. Poreklom sam iz pravoslavno-katoličko-agnostičke porodice, što otprilike znači da je uvek bilo dva Božića i dva Uskrsa i dve Nove Godine i sve to bez nekih odlazaka u crkve i dosađivanja sa prigodnim, poučnim, religioznim pričama koje i onako ne bih razumela. Nije da mi je smetalo što druga deca nisu imala iste običaje, čak šta više, nekad mi je bilo i žao što oni imaju samo po jednu verziju praznika. Koje bi se dete žalilo na duplu dozu poklona i slavlja?

Da sam u Srbiji, sigurno bih nastavila te tradicije sa svojom decom i velika je verovatnoća da bi mi i muž bio odrastao uz slične običaje i da bismo sve to veoma lako preneli na sledeću generaciju.

Ali život je išao drugačije. Umesto u Srbiji, živim u Americi. Umesto za nekog Balkanca, udala sam se za Filipinca.

Sad ako želim svojoj deci da dočaram običaje uz koje sam odrasla, moram sama sve da organizujem, spremam i svima objašnjavam šta, kako i zašto. Ova opcija mi je nekako veoma naporna i zahteva da se ja sama za sve pobrinem. A ni ne sećam se baš svega više, davno je to bilo. Čini mi se da bi sve izgubilo te čari kad ni muž ne kapira recimo nešto tako osnovno kao magiju novogodišnje noći.

Ako pak želim da se uskladim sa tradicijama njegove porodice, moram opet uložiti dosta napora da naučim njihove običaje i šta, kako i zašto. Ovo je otprilike bio moj izbor od početka. Mislila sam da bi mi svakako bilo lakše da ja naučim sve nove običaje i da nastavim njegovu tradiciju kao prava domaćica. Linija manjeg otpora, što bi rekli. Nažalost, tokom godina primetila sam da je njegova porodica dosta menjala stvari otkad je on odrastao tako da ovo što sad mogu da vidim baš i nije to pravo. Čini mi se i da moj dragi nije baš najviše oduševljen svojim porodičnim tradicijama i radije bi sve lepo preskočio ako može.

To naravno nije kraj priče. Pošto ni on ni ja nismo poreklom iz Amerike, ostaje nam i opcija da potpuno batalimo sve naše nacionalne običaje i uklopimo se u lokalne. Si fueris Romae, Romano vivito more. Ne bi bilo teško uklopiti se u američku potrošačku kulturu i od Holivuda naučiti kako se ovde slavi. Na neki način, porodica mog supruga je to već i usvojila. Način na koji oni slave više liči na tipičan američki način nego na nešto egzotično, ali tu i tamo su zadržali neka kulturna obeležja iz svoje domovine. Mogli bismo i mi tako, ali imam osećaj da bi to bilo više forsirano i nekako plastično i lažno s moje strane. Nekako bljak.

Na sreću, izboru nikad kraja. Osim što bismo mogli da lepo dignemo ruke od svega i jednostavno preskočimo sve običaje i tradicije, ostaje nam i jedna mnogo zanimljivija opcija: da počnemo nešto novo, samo naše. Kao što Japanci vide od stranaca i pokupe ono što im se sviđa, tako možemo i mi. Imamo toliko raznih tradicija iz kojih možemo da pokupimo ideje koje nam se sviđaju i da ih usvojimo kao svoje. I onda će praznici biti stvarno naši, onakvi u kakvima mi uživamo.

Srećna Nova 2014. Godina!
Srećna Nova 2014. Godina!

I zato, imamo jelku i ukrase i ispod jelke poklone koje smo otvorili 25. decembra i iako se ovde baš i ne slavi Nova Godina, praviću rusku salatu i odbrojavaćemo do ponoći. A možda ćemo, ako uspemo da se probudimo, i otići negde sa dobrim vidikom u rano jutro da dočekamo izlazak sunca i poželimo novogodišnju želju.

Svet pod njegovim prstima

– Vrati mi telefon, treba da zovem nekog.

Nije me ni čuo. Ili se pravi. Ne znam.

– ‘Ajde, vrati mi telefon. Je l’ me čuješ?

Odmahne glavom. Probam da stavim ruku na telefon da mu pokažem šta mi treba, ali mi je on veoma spretno odgrne. Očigledno on sada koristi telefon i ja ću svakako morati da sačekam. Ne pomaže ni to što dečko ima 21 mesec i smatra da je sve na svetu njegovo. Nema veze, koristiću Skajp.

Ova scena se često odvijala u našoj kući. Tata ima telefon. Mama ima telefon. A ja?

Uz to smo se spremali da po treći put u njegovom životu putujemo u Srbiju. Prvi put je bio malo bebence kome je sisa bila dovoljna zanimacija za ono malo vremena što je proveo budan u avionu. Drugi put je još uvek bio dovoljno miran da su malo šetanja po avionu, malo cupkanja u nosiljci, malo sise, malo grickalica, malo crtanih filmova i njegovi autići bili dovoljni da ga zabave tokom leta. Ovog puta međutim, nismo bili baš sigurni kako ćemo preživeti te duge letove. Bio je sada pun energije i željan istraživanja.

I tako smo rešili da mu kupimo tablet da bude samo njegov.

Prvo sam mislila da je neki dečiji tablet baš ono što nam treba, jer su to aparati napravljeni za decu i trebalo bi da im se više sviđaju. Međutim, nakon probna dva dana sa jednim takvim tabletom, naš mališan je vrlo brzo izgubio interesovanje i shvatili smo da je to ipak samo igračka koja se pravi da je tablet, a u stvari nije (nema interneta, ima gomilu ograničenja i hardver je veoma uprošćen i zastareo). Na kraju smo se odlučili za Samsung Tab 2 od 7 inča. Kupili smo jedan od boljih štitnika za ekran i kožnu navlaku koja je izgledala solidno u nadi da će to biti dovolja zaštita.

Samsung Galaxy Tab 2

Prvo smo se pitali jesmo li ludi da tako malom detetu damo tako skupu, lomljivu napravu. Ali kad smo sve sračunali, ovaj tablet za odrasle je u stvari jeftiniji od onoga za decu, a uz to pruža mnogo više mogućnosti i možemo čak i mi da ga koristimo ako on baš bude insistirao da se igra sa našim telefonima. Samo smo bili svesni da ćemo morati da ga naučimo kako da bude pažljiv i očuva svoj novi portabilni prozor u svet.

Prošlo je i to putovanje; prošlo je i nekoliko godišnjih doba od onda. A tablet je i dalje tu, živ i zdrav. Dobio je čak i ime: Peta. Peta, ne kao deo stopala, nego da se rimuje sa „meta“ iz recimo metafizike. Jeste, ponekad se prepuni igrama, pa nema mesta za nove, ali onda pobrišemo one s kojima se odavno nije igrao i rešen problem.

Peta je nepresušni izvor zanimacija i informacija. Naš mališan je na njemu gledao nebrojene filmove. Igrao je raznorazne igrice. Odgledao je gomilu filmića na JuTjubu. Naučio je da čita neke engleske reči kao što su „ready“, „go“, „play“, „replay“, „start“, „race“, „zombie“ i tako dalje. Naučio je i da broji po malo. Proveo je desetine sati u Majnkraftu i sličnim igrama zidajući planine, vulkane i reke, stvarajući i ubijajući raznorazne životinje. Istraživao je našu planetu pipkajući po mapama i slikama iz satelita.

Uz to je stekao i neke praktične veštine. Recimo shvatio je šta su reklame i kako da ih se otarasi. Shvatio je da postoje kvalitetni i nekvalitetni programi. Shvatio je da neke stvari mogu da se dobiju za džabe, a druge moraju da se plate. A za neke čak i vredi platiti. Uvežbao je i strpljenje čekajući, nekada i po dvadesetak minuta, da mu se instalira nova igra ili da mu se učita nivo. Uvežbao je i da se nosi sa frustracijama kada i posle svog tog čekanja igra ipak na kraju ne radi.

Naučio je i da pušta muziku, da igra uz nju, pa čak i da pevuši uz neke omiljene pesme. Pronašao je stvari koje su mu zanimljive ili smešne. Naučio je kako da istu scenu pušta ponovo i ponovo i uživa u njoj dok mu ne dosadi. Kad nađe nešto uzbudljivo navija kao da je na utakmici, skače, viče ili čak optrči nekoliko krugova po kući da istroši tu neodoljivu energiju.

Naučio je i da prepozna kada mu je dosta elektronike i kada bi radije da radi nešto drugo – da se igra sa igračkama ili ode napolje ili pojede nešto ili čak da ode da spava. Naučio je da prepozna svoje lične granice i želje. Ne uvek baš na vreme, ali sve je bolji iz dana u dan.

I ne, da ne bude zabune, nije Peta neka naprava koja nam čuva dete dok mi radimo druge stvari. Istina, nekad se on igra s Petom dok mi spremamo večeru ili čistimo kuću, ali često su i on i Peta kod mene u krilu i zajedno gledamo neke nove čudesne stvari.

I zato se ne bojim tehnologije koja će pojesti mozak mom detetu dok tu nepomično sedi pred mojim očima. Tehnologije koja će ga zaglupiti i upropastiti dok mu ja tako nemarno dozvoljavam da radi šta hoće. Ne, čak naprotiv, sa divljenjem posmatram kako moj sin kroz taj mali svetli ekran sa radošću i samopouzdanjem upoznaje i osvaja svet pod svojim prstima.

Vatra u noći

Već odavno je mrak. Jeste leto, ali je u 23h mrak čak i leti. U potrazi za otvaračem za flaše, preturam po kuhinjskoj fioci. Koja (2 god.) me prvo pažljivo posmatra nekoliko sekundi, a onda se sa zanimanjem propinje na prste i počinje i on da čeprka po fioci gledajući šta to sve ima u njoj. Nažalost, iako je prilično visok za svoje godine, fioka mu je ipak previsoka da bi sa poda lagodno mogao da je razgleda. Zato ručicama pipka sve po redu i grabi šta uspe.

Na trenutak zastajem. Procenjujem situaciju: tu su noževi, viljuške i koješta oštro i opasno. Dečko ne vidi dobro šta radi, možda će se raseći. Suzbijam automatski nagon da zatvorim fioku uz „Ne diraj to, opasno je“. Pogledam okolo po kuhinji tražeći neko rešenje. Nemam ovde stolice, ali tabure iz dnevne sobe će da posluži!

– Čekaj samo da ti donesem tabure – kažem Koji dok brzo odlazim u dnevnu sobu i još brže se vraćam. Kineski štapići su već rasuti po podu.

Stavljam tabure pored otvorene fioke. Pokušavam da podignem Koju na nju, ali se on opire. Neće da ga držim sad i ometam u istraživanju.

– Gledaj, hoću da ti pomognem. Ovako se popneš na tabure i onda možeš bolje da vidiš. – kažem mu dok se sama penjem na tabure da mu pokažem šta sam smislila.

Lice mu se za čas iz namrštenog pretvori u nasmejano. Hvata me za ruku i pažljivo se penje na tabure. Sad već bolje vidi i nije mu bitno da sve pipne. Uzima kašičice i stavlja ih u usta.

– Mmmm…

– Ukusne su te kašike, je li?

– Mmmmm….

Smeši se, ostavlja kašike na radnom delu i razgleda dalje. Nalazi žice za ražnjiće. Uzima po jednu u svaku ruku i stavlja ih ispod pazuha. Čemu li to služi? Nije zanimljivo. Vraća žice i ponovo zainteresovanim pogledom istražuje fioku. Tu u ćošku nalazi nekoliko malih crvenih kartonskih kutija. Šta li to može biti? Uzme jednu i protrese je. Zvecka! Interesantno.

– To su šibice. – Objašnjavam mu dok uzimam drugu kutijicu. – Vidi šta možeš s njima da uradiš.

Vadim šibicu iz kutije i krešem je. Ništa se ne dešava, jer su šibice stare već bar 3-4 godine ako ne i više. A i nisu nešto kvalitetne bile ni kad su bile nove. Krešem je još nekoliko puta, kad odjednom…

– Oaaau! – iznenađeni Koja užurbano silazi sa taburea i udaljava se nekoliko koraka od mene. Šta je to svetlo od jednom? Vatromet? Prskalice? Opasno je to. Šta to čudo uopšte traži u kuhinji?

– Šta kažeš, a? Upalila sam šibicu. Šibica gori. Vidiš kako ima lep plamen.

Dunem i plamen nestane.

– Ugasila sam šibicu!

Kojine oči se cakle od oduševljenja. To znači nije onako glasno kao vatromet ili nekontrolisano kao prskalice. Šibice su više kao svećice na torti i mogu da se ugase duvanjem! E to je već nešto bolje.

– Evo još jedna.

Upalila sam još 2-3 šibice za redom, a onda sam primetila jednu rođendansku svećicu u fioci koju je Koja već odavno zaboravio.

– Gle svećica! Možemo da je upalimo šibicom. Evo ovako, držim svećicu, upalim šibicu i sad evo upalim svećicu šibicom.

Svećicu već poznaje, jer smo se s njom igrali nekoliko puta ranije, ali smo tada koristili upaljač. Zna on da to treba da se duva da bi se ugasilo. Pokušava, ali ne ume još dobro da usmeri vazduh pa mu teško ide.

Posle nekih dvadesetak šibica i isto toliko pokušaja, Koja je uspeo bar 3-4 puta da sam ugasi svećicu duvanjem. Uspeh!

– Hajde da isključimo svetlo, pa da vidiš kako svećica ima svoju svetlost.

Ovaj potez je pogotovo bio dočekan sa nesputanim oduševljenjem, glasnim uzvicima i velikim osmehom. Svećica svetli i mi se vidimo. Ugasimo svećicu – mrak!

Kada mu je sve to bilo previše uzbuđenja od jednom, prošetao je malo po kući da se mentalno odmori i da vidi da slučajno ne propušta nešto drugo zanimljivo u ostalim prostorijama.

Kad se vratio posle par minuta, već sam bila zatvorila fioku i sklonila kutijice. Ali tu su još uvek bile one iskorišćene šibice, a pri ruci nam se našlo i parče papira.

– Vidi, Kojo, šta još možeš da radiš sa šibicama. Kad su već jednom gorele, možeš njima da crtaš i pišeš.

Papir se uskoro ispunio slovima i crtežima.

Šibice
Šibice

U tih dvadesetak minuta, ovaj dvogodišnjak je naučio mnogo stvari. Naučio je da može da se popne na tabure da dohvati fioku. Naučio je šta su šibice, gde stoje, čemu služe i kako se koriste. Naučio je da vatra može da se prenese sa šibice na svećicu. Naučio je da je vatra veoma topla. Naučio je kako da ugasi svećicu duvanjem. Naučio je da vatra proizvodi svetlost i da šibice i sveće mogu da se koriste umesto sijalica da osvetle prostoriju. Naučio je da iskorišćene šibice nisu potpuno beskorisne, jer mogu ponovo da se upale svećicom, a mogu i da se koriste za švrljanje po papiru.

Važnije od svega toga je da je on potvrdio ono što je već znao. Potvrdio je da je uvek moguće naučiti nešto novo, korisno i zanimljivo pa makar to bilo i u 11 uveče. Potvrdio je da sam mu ja partner koji će mu pomoći da nauči šta je naumio ili da sazna nešto novo što nije ni znao da postoji.

Sve bismo ovo propustili da sam striktno insistirala da je deci mesto u krevetu posle 8 (ili 9 ili tako nekog arbitrarnog vremena) ili da sam poslušala ono prvo „Ne diraj to, opasno je.“

Kiselo grožđe

Kažu ljudi neplodnost je nasledna: ako vaši roditeji nisu imali dece, nećete ih ni vi imati.

***

Jutro je. Žena stoji u kupatilu. Sa nestrpljenjem grize nokat na palcu leve ruke. Pogled joj kruži po prostoriji, ali se svakih nekoliko sekundi vraća na isto mesto, na ono malo ekranče na testu trudnoće. Mokraća se polako upija, skuplja farbu, prelazi preko bele površine ostavljajući ružičaste tragove za sobom, a onda se suši i nestaje. Ostaje jedna roza linija. Jedna. Kontrolna.

Žena gleda na sat. 3 minuta i 14 sekundi. Uzdiše duboko.

Ima još vremena. Samo polako. Strpljivo. 

Odsutno gleda u svoj odraz u ogledalu. Uzima četku i češlja kosu da joj vreme brže prođe. Pravi razdeljak na levo, pa onda na desno. Oči joj opet odlutaju na ekranče. Još uvek ništa. A sat? 3 minuta i 58 sekundi. Vreme kao za inat ne žuri nikud.

Luda sam totalno! Zašto to sebi opet radim? Pa tek je 8 dana posle ovulacije! Šta očekujem da vidim uopšte?

Pušta hladnu vodu i umiva se. Sve se nada da će je ta hladna voda razbuditi i istrgnuti iz tih teških okova njenih želja i očekivanja. Naivno.

Ovog meseca smo uradili sve kako treba i na vreme i dovoljno puta. Temperatura obećava. Vitex nije pomogao, maka nije pomogla, vitamin B nije pomogao… ali valjda će sada bez ikakvog petljanja uspeti? Možda baš zato što se ovog meseca nisam mešala u poslove prirode…

Sat kaže 5 minuta i 4 sekunde. Uzima test u ruke i zaviruje u ekranče. Primiče ga svetlu. Okreće i zagleda pod raznim uglovima. Možda tu ima nešto. Neka tanka bleda linija pored one jedne debele roze linije. Ili je to njena mašta?

Ma šta zagledam ko neka budala? Nema tu ništa, niti će biti. Ikad. Kad nije bilo ništa u proteklih 17 meseci, zašto bi sada bilo drugačije? Nije mi suđeno. A i rano je da se testira. Možda sledeće nedelje ako…

Besno baca test u kantu za đubre. Pere ruke, umiva se još jednom, briše se i hvata kvaku spremna da izađe. A onda staje kao ukopana. U sebi cvili kao izgubljeno kuče.

Ushitreno kopa po kanti za đubre, nalazi test, briše ga peškirom i ponovo zagleda. Stavlja ga na ivicu lavaboa, vadi telefon iz džepa i slika. Jednom sa blicem, jednom bez. Za svaki slučaj.

Sat kaže 7 minuta i 23 sekunde.

***

Oko podne ponovo po ko zna koji put proverava onu istu temu na forumu. Okačila je slike tamo i čeka sad da neka od iskusnih dama sa Interneta pokuša da protumači da li se na slici krije ta misteriozna druga linija. Najzad na 68. strani nalazi svoju sliku u jednoj poruci sa još 3 druge. Kontrast je pojačan i slika je dosta mračnija nego u originalu. A na njoj stoje reči: Sorry, indent/DR. Retest tomorrow.

Znači ni boginje Interneta tu nisu mogle ništa da vide. U stvari, videle su tu linijicu, ali očigledno nije bilo ništa roze u njoj. Samo ulegnuće i malo razmazane farbe. Možda će sutra biti tu nešto. Možda.

Teška srca zatvara stranicu i pokušava da radi nešto drugo samo da okupira misli.

***

Dva dana kasnije, budi se oko 6 ujutru i baulja do WC-a gde saznaje da joj gaćice liče na japansku zastavu.

Uz jutarnju kafu čita članke o tome kako je 3-5 godina bolji razmak između dece i kako je manje od toga nezdravo i za majku i za decu. Teši se kako je sve ipak bolje ovako. Bar ne mora da brine o jutarnjoj mučnini. I nije umorna po ceo dan. I može da posveti svu svoju pažnju svom prvom detetu. Priroda zna najbolje.

Samo još da ubedi sebe da je to grožđe stvarno kiselo.