Šesti smo razred. Trčimo kros danas opet. Trema je tu kao i uvek, doduše sada više zbog duboko usađene mržnje prema trčanju i osećaja nemoći da tu ničim zasluženu kaznu izbegnem.
– Da vidimo: ko će da se trka sa mnom za poslednje mesto danas? – pitam šaljivo da malo razbijem tmurne misli dok hodamo od škole do stadiona onako čoporativno.
Društvo se pomalo nervozno nasmeje, čuje se nekoliko usklika tipa „Poslednje mesto je moje, naravno,“ „Ne verujem da ćeš se vući sporije od mene“ i „Ja sam ti rođeni puž!“ nakon čega razgovor nekako turobno utihne. Nazad u svoje neugodne misli upadam.
Pored mene hoda moja najbolja drugarica S. Ona je visoka i vitka i spretna i brza i spremna i svenajboljesportskimoguće. Ona će se trkati za prvo mesto i ne bih se čudila i da pobedi. Ne bi bilo prvi put. Ali ona je rođena takva… talentovana. Njoj sport ide od ruke, kao meni crtanje. Karte su nam tako udeljene. Ja sam niska i mršava i smotana i sporakaonajsporijestvorenjenasvetu. Ali lepo crtam jer sam rođena takva… talentovana.
—
Sedmi smo razred. Trčimo kros danas opet. Trema… ma znate već. Čekamo da momci završe pa da mi krenemo.
Lj. je uzbuđena. Pitam se zašto, pošto je ona uvek bila tu sa nama na začelju i delila našu bedu. A sad cupka, tegli se, smeška se ko blesava, kao da ide na neki koncert, a ne na to smoreno trčanje. Mora da je popila previše kafe danas, nema drugog objašnjenja.
Stajemo na liniju. Nastavnica duva u pištaljku: krećemo. Već u prvih desetak metara Lj. se izdvojila sa najbržima na čelu grupe i izgleda kao da leti. Puna energije juri u galop kao divlji mustang u begu od lovaca. Vrlo brzo je toliko daleko da više ni ne razaznajem koja je ona, doduše između nas je oko 50 drugih devojaka, tako da i nije neko iznenađenje…
—
– Kako…. uhhh… kako si postala…..joj…… tako…… ahhhhh….. brza preko noći? – pitam je dok još uvek dolazim do daha nekoliko minuta nakon krosa.
Da li je to zbog iznemoglosti i nedostatka vazduha ili ko će već znati, ali u mojoj glavi kockice nikako da se skockaju. Kako je Lj. odjednom tako brza? Šta je ona bila gusenica i sad je leptir? Pa bila je totalno smotana i spora, nikad više od 2-3 mesta ispred mene, tj. uvek među poslednjima. Uopšte nije imala talenta za trčanje. Kako sad ovo? Šta se desilo? Zašto se svet izvrnuo na opačke i pustio da ona bude na petom mestu. Spreda!
– Moj brat od tetke je išao na trčanje redovno celog leta pa sam išla i ja sa njim. – pričala nam je Lj. srećna zbog pažnje koju je dobila i postignutog uspeha. – U početku smo trčali polako i sa mnogo pauza, ali je svake nedelje bilo sve lakše i lakše. I eto sad mi je trčanje zabavno.
Jedno leto. Ozbiljno? Nema sumnje… Ali kako? Mogu li i ja? Ma ne bih mogla to. A možda…
—
Nisam imala brata koji je hteo da sa njim trčim preko leta, pa nisam nikad postala brza i zavolela trčanje (svi znamo da se bez brata ne može trčati, je l’ da?). Naprotiv, još uvek mrzim da trčim zbog dubokih trauma iz detinjstva. Ali jesam naučila da igram tenis i radim jogu. Jesam naučila i da moje telo nije pokvareno. I još važnije, jesam naučila da talenat nije toliko bitan i da mogu biti šta god poželim samo ako uložim dovoljno truda. A to je opet jedino moguće kada je zabavno i zato što ja hoću, a ne zato što moram.
Pesak i kockice 