Porođaj je odlično prošao. Probudile su me kontrakcije oko 3:30 ujutru, ali sam nastavila da dremam, pošto su bile na nekih 15 minuta razmaka. Dva sata kasnije sam najzad odlučila da ustanem, jer su bile sve jače i češće, a i imala sam česte posete WC-u, tako da u krevetu više nije bilo ni udobno ni praktično. Oko 6 sam stavila da se kuva neka pileća supa, ali iako kažu da je bila dobra, ja je nisam ni probala. Tada su mi kontrakcije bile na svakih 3-5 minuta i trajale oko minut i aplikacija na mobilnom kojom sam ih merila mi je govorila da krenem u porodilište. Inače, do tada me još ništa nije posebno bolelo, samo je bilo blago neprijatno, pa sam se naslanjala na zidove ili nameštaj i polako njihala kukove što je kontrakcije učinilo mnogo prijatnijim.
Oko 7 sam probudila Elrika i rekla mu da je beba krenula napolje i da bismo uskoro mogli da zovemo babice. Dok je on ustao i malo se sredio, ja sam javila jednoj od babica kako stoje stvari i rekla joj da ima još vremena, tako da može da doručkuje pre nego što dođe. Dok sam završavala supu, Elrik je naduvao bazenče i odneo ga u spavaću sobu. Posle smo otišli u IT centar (sobu sa kompovima) gde sam sredila još nekoliko stvari na poslu dok sam cupkala na onoj velikoj joga lopti. To cupkanje je takođe bilo veoma prijatno. Oko pola 10 su počele da stižu babice. Prva koja je došla mi je izmerila pritisak i oslušnula bebino srce i počela da raspoređuje pribor i šta već. Tada su kontrakcije već bile dosta jake i česte da nisam baš mnogo obraćala pažnju na to šta se oko mene događa. Često sam išla na WC, jer mi je telo odlučilo da se potpuno isprazni i napravi mesta za bebu da prođe.
Nešto posle 10 mi je pukao vodenjak u pola rečenice dok sam pričala sa babicom, pa sam otrčala na WC gde je prvo jako curilo, a onda polako prestalo. Sve je bilo čisto i providno, tako da nije bilo razloga za zabrinutost. Posle toga sam se preselila u spavaću sobu (koja ima svoj mali WC) i nisam izlazila odatle dok se nisam porodila. Počela sam da osećam umor, pa sam malo legla na krevet, ali nisam dugo ostala na njemu. Inače, još kad sam bila u 37. nedelji stavili smo na madrac najlon, pa čaršav, pa još jedan najlon i odozgo još jedan čaršav, tako da je madrac bio zaštićen od svih tečnosti koje sam ispustila na njemu.
Kad mi je krevet dosadio, ponovo sam otišla na WC i tamo sedela dok mi nisu najzad napunili bazenče vodom. To je trajalo nešto duže nego što je bilo planirano, jer nismo isprobali kako radi crevo koje smo kupili. Na sreću Elrik se nekako snašao i bazen je bio pun fine tople vode kad mi je najzad bilo dosta sedenja na WC-u i kad sam bila ubeđena da definitivno nema više ničega u mom debelom crevu. Babice su rekle da mogu da uđem u bazen, tako da sam uhvatila priliku između kontrakcija i bućnula se.
I to je bila neopisiva milina. Voda je momentalno uklonila sve bolove kojih nisam bila ni svesna da ih imam. Postala sam mnogo lakša i menjanje položaja je bilo mnogo uprošćeno i ubrzano. Za vreme kontrakcija sam mogla da se opustim totalno i samo koristim mišiće neophodne za pronalaženje najudobnijeg i najproduktivnijeg položaja. Toplota vode je takođe mnogo pomogla pri opuštanju. Moja duga cvetna haljina je plutala oko mene i u trenutku sam se osetila kao cvet lokvanja – odlična vizualizacija otvaranja.
Za vreme kontrakcija, Elrik koji je sedeo na podu pored mene me je ponekad masirao ili mi stavljao hladan mokar peškirić na čelo. Između kontrakcija smo sasvim opušteno pričali. Povremeno mi je davao da pijem getorejd. Bilo je kao da sam u nekoj banji na odmoru. Dan je bio lep i sunčan, tako da je soba bila svetla i tiha, baš kao što sam zamišljala.
Babice su bile u kuhinji i pričale, uopšte mi nisu smetale i gurale nos gde ne treba. Došle su u sobu par puta da vide kako sam i da li mi nešto treba. Pitale su me da li osećam pritisak na dole ili potrebu da guram, jer sam izgleda zvučala kao da sam blizu te faze, ali sve što sam imala da im kažem je da ne osećam ništa osim jakih grčeva kao kad dobijem menzes.
Oko pola jedan sam najzad počela da guram, pa je Elrik viknuo babicama da dođu u sobu. Prvo sam počela da guram sedeći naslonjena na ivicu bazena, ali mi to nije odgovaralo baš najbolje, tako da sam se okrenula i do kraja klečala u bazenu dok su mi ruke i brada bile na ivici. Ta poslednja faza je trajala samo 11 minuta i neverovatno bolela. Pošto sam cvilela i kukala kako boli, babice su mi malo pomagale oko guranja i govorile mi da za vreme kontrakcija malo guram i malo pauziram kako ne bih preterala. Uglavnom, taj najteži deo nije dugo trajao (svega 11 minuta) i veoma brzo je Koja proturio glavu a onda i ostatak tela. Jedna od babica ga je uhvatila i izvadila iz vode, a onda su mi pomogli da se okrenem i ponovo naslonim leđima na ivicu bazena gde su mi odmah stavili Koju na grudi i pokrili ga peškirom. Svi bolovi su u tom trenutku nestali.
Sedeli smo u bazenu nekih desetak minuta dok smo se slikali i divili prinovi, a onda su nam pomogli da pređemo iz bazena na krevet gde je Koja još uvek vezan pupčanom vrpcom za mene nekako uspeo da sisa po prvi put. Tek kad sam izbacila posteljicu nekih 50 min kasnije, Elrik je presekao pupčanu vrpcu i dok sam ja jela neku klopu što su mi doneli, Koja je bio izmeren i obučen.
Znači sve je dotle bilo savršeno. Nažalost, tu se sve prilično zakomplikovalo, jer sam se bila baš fino poderala i morala sam da odem u bolnicu na ušivanje. Da bi ova priča ostala lepa, ovde ću je za sada završiti.
—
Želim svim budućim majkama da dožive tako lep porođaj kao što je moj bio. Nadam se da će i moj sledeći biti isto ovako opušten i miran i uz malo sreće ovoga puta bez komplikacija, mada kako kažu sa bebama se nikad ne zna.
Pesak i kockice 